| Carina | Carinska tarifa | Pojednostavljeni postupci | Carinski prekršaji |
| Spoljna trgovina | Devizno poslovanje | PDV | Akcize |
| Bezbednost hrane | Veterinarska kontrola | Sanitarna kontrola | Hemikalije&Ekologija |
Carinska vrednost
STVARNO PLAĆENA CENA KAO CARINSKA VREDNOST UVEZENE ROBE
Carina je vrsta posrednog poreza koji se naplaćuje na robu koja prelazi carinsku liniju. Cilj koji se želi postići naplatom carine jeste prikupljanje prihoda za budžet i zaštita domaće proizvodnje.
Razvojem robne proizvodnje menjao se i cilj naplate carina. Nekada je prikupljanje prihoda za državnu kasu bio jedini cilj naplate carina, a danas je primarna zaštita domaće proizvodnje.Naplatom carine na uvoz robe štiti se domaća proizvodnja na taj način što se carinom direktno utiče na cenu robe koja se uvozi. Za iznos naplaćene carine povećava se cena robe koja se uvozi. Carina predstavlja jednu vrstu posredne subvencije domaćim proizvođačima.
Efekti koji se postižu naplatom uvoznih carina su sledeći:
- olakšava se položaj domaćih proizvođača u odnosu na stranu konkurenciju;
- smanjuje se obim uvoza zbog smanjenja tražnje usled rasta cena uvezene robe koji je prouzrokovan naplatom uvoznih carina;
- raste državni prihod za iznos naplaćeni carina.
U sistemu carinjenja “ad valorem”, nivo carinske zaštite zavisi od carinske vrednosti i propisane stope carine.
Carinska vrednost je vrednost robe na koju se obračunava carina. Za potrebe carinjenja, u različitim fazama razvoja robne proizvodnje, uzimala se različita vrednost za potrebe carinjenja robe. Nekada se koristila tržišna vrednost uvezene robe, nekada se koristila cena robe koja se formira na tržištu zemlje uvoza itd.
Carinska vrednost direktno utiče na iznos carine koja se naplaćuje prilikom uvoza robe, odnosno utiče na visinu zaštite domaće industrije, pa se može smatrati instrumentom carinske zaštite. Sa druge strane postupak utvrđivanja carinske osnovice može znatno da ometa slobodu trgovine. Zbog toga može se smatrati da postupak utvrđivanja carinske osnovice ima karakter necarinske barijere.
Težnja je da se kroz međunarodne sporazume odstrani negativno dejstvo necarinskih barijera na slobodu međunarodne trgovine. Različiti načini utrđivanja carinske vrednosti predstavljaju značajnu smetnju slobodnom protoku roba. Zbog toga se nakon II svetskog rata pristupilo izgradnji nepristrsnog, pravilnog i jednoobraznog sistema vrednovanja robe za potrebe carinjenja. Rezultat je Sporazum o primeni Člana VII GATT-a iz 1994 godine.
Ovim Sporazumom strane ugovornice su utvrdile metode utvrđivanja carinske vrednosti.
Istovremeno su se saglasile da postupci vrednovanja robe za potrebe carinjenja ne treba da se koriste kao sredstvo suzbijanja dampinga.
Sporazumom o primeni Člana VII GATT-a iz 1994 godine, strane potpisnice su se saglasile da je carinska vrednost stvarno plaćena cena ili cena koju treba platiti za robu prodatu radi izvoza u zemlju uvoznicu. Stvarno plaćena cena ili cena koju treba platiti naziva se transakcijaska vrednost.
Stvrano plaćena cena ili cena koju treba platiti je ukupna isplata koju je izvršio ili treba da izvrši kupac prodavcu za uvezenu robu. Plaćanje ne mora da bude u vidu transfera novca. Može se izvršiti i putem akreditiva ili prenosivih instrumenata.
Stvarno plaćena cena (ili cena koju treba platiti) za robu koja je prodata radi izvoza u zemlju uvoznicu, da bi mogla biti carinska vrednost, odnosno vrednost za potrebe carinjenja robe, mora da ispunjava određene uslove:
- da nema ograničenja u pogledu raspolaganja ili korišćenja robe od strane kupca, osim ograničenja koja
- nameće zakon ili javna vlast zemlje uvoza. Na primer, svaka zemlja svojim autonomnim propisima ograničava promet određenih roba kao što su otrovi, lekovi i sl. Ova ograničenja u pogledu raspolaganja robe ne smatraju se ograničenjima zbog kojih ne treba prihvatiti stvarno plaćenu cenu (ili cenu koju treba platiti), kao vrednost za potrebe carinjenja robe, odnosno kao carinsku vrednost.
- ograničavaju geografsko područje u kojem se roba može preprodavati. Na primer, kupac i prodavac se mogu dogovoriti da kupac može preprodavati robu samo na tržištu zemlje uvoza. Postojanje ovakvog ograničenja neće usloviti da se stvarno plaćena cena ne prihvati kao carinska vrednost.
- ne utiču bitno na vrednost robe. Na primer, ako prodavac obaveže kupca da ne preprodaje robu pre određenog datuma (npr.kod kupoprodaje automobila kada se zabranjuje prodaja određenog modela pre zvanične prezentacije), ovo ograničenje neće činiti stvarno plaćenu cenu neprihvatljivom za utvrđivanje carinske vrednosti.
- da prodaja ili cena ne podležu nekom uslovu ili postuku čija se vrednost ne može utvrditi u odnosu na robu čija se vrednost procenjuje - postojanje uslova kao što su:
- prodavac formira cenu uvezene robe pod uslovom da kupac kupi još i neku drugu robu u određenim količinama;
- cena uvezene robe zavisi od cene po kojoj kupac uvezene robe prodaje drugu robu prodavcu uvezene robe;
uticaće da se stvarno plaćena cena ili cena koju treba platiti ne prihvati kao carinska vrednost.
Međutim, ako je kupac obavljao određene marketinške aktivnosti u vezi sa uvezenom robom, uz saglasnost prodavca, vrednost ovih aktivnosti neće se smatrati za deo carinske vrednosti i neće biti razlog za neprihvatanje stvarno plaćene cene ili cene koju treba platiti
- da ni jedan deo prihoda od bilo koje naredne preprodaje, raspolaganja ili korišćenja robe od strane kupca, direktno ili indirektno ne pripadne prodavcu.
Ukoliko su kupac i prodavac dogovorili da deo prihoda od dalje preprodaje, raspolaganja ili korišćenja uvezene robe pripada prodavcu, za vrednost tih delova prihoda će se uvećati stvarno plaćena cena uvezene robe (ili cena koju treba platiti).
- da kupac i prodavac nisu uzajamno povezani, ili kada su povezani, da ta povezanost nema uticaja na stvarno plaćenu cenu ili cenu koju treba platiti - smatraće se da su lica međusobno povezana ako su:
- jedan od njih funkcioner ili direktor u preduzeću drugog;
- zakonski priznati poslovni partneri;
- ako su jedan zaposlen a drugi poslodavac;
- ako neko lice direktno ili indirektno poseduje, kontroliše odnosno drži 5% ili više od ostatka glasačkog dela akcija ili akcija u poslovanju oba lica;
- jedan od njih direktno ili indirektno kontroliše neko treće lice;
- zajedno oba lica direktno ili indirektno kontrolišu treće lice; ili
- ako su članovi iste porodice.
Postojanje povezanosti između kupca i prodavca učiniće neprihvatljivom stvarno plaćenu cenu (ili cenu koju treba platiti) kao carinsku vrednost ako je ova povezanost imala uticaja na cenu. Ukoliko se dokaže da povezanost kupca i prodavca nije imala uticaja na cenu, stvarno plaćena cena (ili cena koju treba platiti) će se smatrati prihvatljivom za carinsku vrednost.
Pored toga što moraju biti ispunjeni navedeni uslovi u pogledu formiranja stvarno plaćene cene (ili cene koju treba platiti), starno plaćena cena mora biti usklađena i za:
- sledeće stavke koje snosi kupac, a koje nisu uključene u stvarno plaćenu cenu (ili cenu koju treba platiti):
- provizija i posrednička provizija, koje kupac plaća svom zastupniku za usluge zastupanja kupca u inostranstvu prilikom kupovine;
- troškove kontejnera koji se za carinske potrebe tretiraju kao sastavni deo robe. Kontejneri koji su namenjeni za jednokratnu upotrebu (nepovratni), dele sudbinu robe koja se u njih doprema u pogledu svrstavanja po Carinskoj tarifi, a njihova cena se uračunva u carinsku vrednost robe koja se u njih doprema;
- troškovi pakovanja, bilo materijala bilo radne snage.
- vrednosti, u određenoj srazmeri, sledećih roba i usluga koje je kupac isporučio besplatno, direktno ili indirektno ili po umanjenoj ceni, za proizvodnju i izvoznu prodaju uvezene robe, u meri u kojoj ova vrednost nije bila uključena u stvarno plaćenu ili plativu cenu:
- materijala, komponenti, delova i sličnih stavki ugrađenih u uvezenu robu;
- alata, matrica, kalupa i sličnih stavki korišćenih u proizvodnji uvezene robe;
- materijala upotrebljenih u proizvodnji uvezene robe;
- inženjeringa, dizajna, umetničkog rada, planova i skica urađenih na nekom drugom mestu osim u zemlji uvoza i neophodnih za proizvodnju uvezene robe;
- rojaliteta i naknade za licencu u vezi sa robom čija se vrednost utvrđuje, a kupac mora da ih plati, direktno ili indirektno, kao preduslov za prodaju robe koja se vrednuje, u meri u kojoj takvi rojaliteti i naknade za licence nisu uključeni u stvarno plaćenu cenu;
- vrednost svih delova prihoda od svake naredne preprodaje, raspolaganja ili upotrebe uvezene robe koja direktno illi indirektno pripada prodavcu.
Svakoj zemlji članici ostavljena je mogućnost da kroz autonomne propise predvidi odredbe o uključivanju odnosno isključivanju iz carinske vrednosti, u celosti ili delimično, sledećih stavki:
- troškova transporta uvezene robe do luke ili mesta uvoza;
- troškova utovara, istovara i manipulativnih troškova u vezi sa transportom uvezene robe do luke ili mesta uvoza; i
- troškova osiguranja.
Uvećanje stvarno plaćene cene (ili cene koju treba platiti) može se vršiti za samo napred navedene troškove, provizije i vrednosti, i može se izvršiti na osnovu objektivnih i izmerljivih podataka.
Ako su napred navedeni uslovi ispunjeni i ako je izvršena korekcija stvarno plaćene cene za iznos napred navedenih stavki, onda se stvarno plaćena cena (ili cena koju treba platiti) mora prihvatiti kao carinska vrednost. U suprotnom, stvarno plaćena cena (ili cena koju treba platiti) će biti neprihvatljiva za utvrđivanje carinske vrednosti.
Kada je stvarno plaćena cena (ili cena koju treba platiti) ne može koristiti za određivanje carinske vrednosti, potrebno je da između carinskih organa i uvoznika postoji konsultacija sa ciljem da se carinska vrednost odredi primenom nekog drugog metoda.
Takođe se uvozniku, ili nekom drugom licu, koji treba da plati carinu, mora ostaviti pravo na žalbu, kako pred carinskim organima, tako i pred pravosudnim organima.
Uvoznik ima pravo da dobije, na pismeni zahtev, obrazloženje kako je carinska vrednost njegove robe utvrđena, koje mu se mora dostaviti u pismenoj formi.
Ako se u postupku utvrđivanja carinske vrednosti ukaže potreba da se odloži konačno utvrđivanje ove vrednosti, uvoznik ima pravo da robu preuzme ako podnese odgovarajuću garanciju u vidu jemstva, depozita ili nekog drugog odgovarajućeg instrumenta kojim se pokriva konačno plaćanje carinskih dažbina kojima podleže data roba. Svaka zemlja potpisnica ovog sporazuma je dužna da autonomnim propisima reguliše ovo pitanja.
DOPUNSKI METODI UTVRĐIVANJA CARINSKE VREDNOSTI PREMA ODREDBAMA GATT-a
Ako se carinska vrednost, iz nekog od navedenih razloga, ne može uvrditi na osnovu stvarno plaćene ili plative cene za robu prodatu radi izvoza u zemlju uvoznicu (tj.transakcijske vrednosti uvezene robe), onda će se carinska vrednost utvrditi nekim drugim propisanim metodom.
Članom VII GATT-a iz 1994 i Sporazumom o primeni Člana VII GATT-a iz 1994 godine, dogovoreni su sledeći metodi za utvrđivanje carinske vrednosti:
- na osnovu transakcijske vrednosti identične robe
- na osnovu transakcijske vrednosti slične robe
- na osnovu jedinične cene po kojoj se najveći mogući broj jedinica iste ili slične uvezene robe prodaje u isto ili približno isto vreme kao i roba čija se carinska vrednost utvrđuje, licima koja nisu povezana sa licima od kojih tu robu kupuju - metod dedukcije
- na osnovu obračunate vrednosti
- na osnovu raspoloživih podataka
Napred navedeni metodi za utvrđivanje carinske vrednosti se mogu primenjivati onim redom kako su navedeni. Carinska vrednost se može utvrđivati na osnovu transakcijske vrednosti slične robe samo ako se carinska vrednost ne može utvrditi na osnovu transakcijske vrednosti identične robe. Takođe sledeći metodi utvrđivanja carinske vrednosti se mogu primenjivati samo ako se ovi prethodni metodi ne mogu primeniti. Osim toga, uvoznik ima pravo da izabere kojim će se redom carinska vrednost utvrditi ako se carinska vrednost ne može utvrditi primenom transakcijske vrednosti identične robe i transakcijske vrednosti slične robe, da li prvo primenom metoda dedukcije ili primenom metoda obračunate vrednosti.
Transakcijaska vrednost identične robe - Član 2. Člana VII
Utvrđivanje carinske vrednosti uvezene robe na osnovu transakcijske vrednosti identične robe je prvi metod koji se može koristiti, ako se carinska vrednost ne može utvrditi na osnovu transakcijske vrednosti uvezene robe. Transakcijska vrednost identične robe stvarno plaćena cena ili cena koju treba platiti za identičnu robu prodatu radi izvoza u istu zemlju uvoza, na istom komercijalnom nivou i u istoj količini kao i roba čija se vrednost utvrđuje. Pod pojmom “identične roba” podrazumeva se ona robe koja je ista u svakom pogledu sa robom čija se vrednost utvrđuje - u pogledu fizičkih karakteristika, kvaliteta, reputacije. “Identična roba” mora biti proizvedena u istoj zemlji u kojoj je proizvedena roba čija se vrednost utvrđuje i ako je moguće od strane istog proizvođača.
Komercijalni nivo jeste odnos inostranog prodavca i uvoznika koji kupuje robu kao nezavistan trgovac radi prodaje u svoje ime i za svoj račun, kao supergrosista, grosista ili detaljista.
Ako se ne može naći transakcijska vrednost identične robe koja je prodata na istom komercijalnom nivou i u istoj količini, može se za koristiti:
- prodaja na istom komercijalnom nivou ali u različitim količinama
- prodaja na različitom komercijalnom nivou ali u istim količnama
- prodaja na različitom komercijalnom nivou i u različitim količinama.
U tom slučaju transakcijska vrednost identične robe mora biti usklađena, u zavisnosti od slučaja:
- samo za količinske faktore
- samo za faktore komercijalnog nivoa
- i za faktore komercijalnog nivoa i za količinske faktore.
Usklađivanje, bilo da se povećava ili umanjuje vrednost, mora da se vrši na osnovu valjanih dokaza, kojima se dokazuje tačnost usklađivanja. Valjan dokaz može biti važeći cenovnik prodavca koji sadrži cene koje se odnose na različite nivoe ili različite količine prodaje. Na primer, ako se utvrđuje carinska vrednost robe koja je uvezena u količini od 10 jedinica, a carinska uprava ima transakcijsku vrednost iste robe koja je isporučena u količini 100 jedinica, onda će se ta transakcijska vrednost iste robe uskladiti prema cenovniku prodavca, odnosno iz cenovnika prodavca će se uzeti cena koja važi za količinu od 10 jedinica.
Pri utvrđivanju carinske vrednosti uvezene robe na osnovu transakcijske vrednosti iste robe, moraju se uzeti u obzir i troškovi prevoza, osiguranja, troškovi utovara i istovara, kao i manilulativni troškovi.
Ako postoji više transakcijskih vrednosti iste robe, za utvrđivanje carinske vrednosti uvezene robe koristiće se najniža takva vrednost.
Transakcijaska vrednost slične robe - Član 3. Člana VII
Kada se carinska vrednost ne može utvrditi na osnovu transakcijske vrednosti uvezene robe ili transakcijske vrednosti identične robe, carinska vrednost će se utvrditi na osnovu transakcijske vrednosti slične robe prodate za izvoz u istu zemlju uvoznicu i izvezene u isto ili približno isto vreme.
Za utvrđivanje carinske vrednosti uvezene robe ovim metodom koristiće se transakcijska vrednost slične robe prodate na istom komercijalnom nivou i u istoj količini. Ako se ne nađe takva kupoprodaja, koristiće se transakcijska vrednost slične robe prodate na različitom komercijalnom nivou i/ili u različitoj količini.
Pod pojmom “slična roba” podrazumeva se roba koja nije ista po svim karakteristikama kao roba čija se carinska vrednost utvrđuje. “Slična roba” podrazumeva robu sličnih karakteristika izrađenu od sličnih materijala, koja ispunjava iste funkcije i u komercijalnom smislu može biti substitut za robu koja se uvozi. “Slična roba” mora biti poizvedena u istoj zemlji kao i roba čija se vrednost utvrđuje. Za utvrđivanje carinske vrednosti uvezene robe može se koristiti “slična roba” koju je proizveo neki drugi proizvođač, samo pod uslovom da ne postoji slična roba koju proizvodi isti proizvođač.
Ako ne postoji transakcijska vrednost slične robe koja je prodata na istom komercijalnom nivou i u istoj količini kao roba čija se vrednost utvrđuje, može se koristiti transakcijska vrednost slične robe koje se prodaje
- na istom komercijalnom nivou ali u različitoj količini
- na različitom komercijalnom nivou ali u istim količinama
- na različitom komercijalnom nivou i u različitim količinama
Pošto prodaja robe na različitim komercijalnim nivoima i u različitim količinama utiče na stvarno plaćenu cenu (ili cenu koju treba platiti), transakcijska vrednost slične robe mora biti usklađena, u zavisnosti od slučaja:
- samo za količinske faktore
- samo za faktore komercijalnog nivoa
- i za faktore komercijalnog nivoa i za količinske faktore.
Usklađivanje transakcijske vrednosti slične robe može se vršiti samo na osnovu valjanih dokaza, kao što je na pr. cenovnik prodavca koji sadrži podatke o cenama, količinama, količinskim rabatima itd. Transakcijska vrednost slične robe mora biti usklađena i za troškove prevoza, osiguranja, troškove utovara, istovara i manipulativne troškove, ukoliko su ovi uključeni u transakcijsku vrednost.
Ako se nađe više transakcijskih vrednosti slične robe, za utvrđivanje carinske vrednosti uvezene robe koristi se najniža takva vrednost.
Utvrđivanje carinske vrednosti na osnovu jedinične cene - Član 5. Člana VII
-Metod dedukcije-
Ako ne postoji mogućnost da se carinska vrednost uvezene robe utvrdi na osnovu transakcijske vrednosti identične robe ili transakcijske vrednosti slične robe, onda se može pristupiti utvrđivanju carinske vrednosti uvezene robe na osnovu jedinične cene po kojoj se ista ili slična uvezena roba prodaje nakon uvoza u najvećoj ukupnoj količini prvom sledećem kupcu, u isto ili približno isto vreme kada se uvozi roba koja se vrednuje, licima koja nisu u vezi sa licima od kojih kupuju robu.
Jedinična cena mora biti umanjena za iznos:
- provizije koja se plaća ili marže koja se dodaje radi pokrića opštih troškova i ostvarivanja profita
- uobičajnih troškova prevoza i osiguranja i pratećih troškova koji nastaju u zemlji uvoza
- uvoznih carina i drugih dažbina koji se naplaćuju prilikom uvoza i prodaje robe
Ukoliko se ista ili slična uvezena roba ne prodaju u vreme uvoza robe čija se vrednost utvrđuje, utvrđivanje carinske vrednosti biće zasnovano na jediničnoj ceni po kojoj se ista ili slična uvezena roba prodaje u zemlji uvoza u najkraćem roku nakon uvoza robe čija se vrednost utvrđuje. Najkraći rok znači datum do kojeg se prodaja iste ili slične uvezene robe izvrši u dovoljnim količinama da bi se utvrdila jedinična cena. Ovaj rok ne može biti duži od 90 dana.
“Jedinična cena po kojoj se roba prodaje u najvećoj ukupnoj količini” jeste cena po kojoj je najveći broj jedinica iste ili slične uvezene robe prodat licima koja nisu povezana sa licima od kojih kupuju takvu robu, na prvom komercijalnom nivou na kome se vrši prodaja nakon uvoza.
Na primer:
| količina | cena po jedinici | ostvarena prodaja | ukupna količina prodata po datoj ceni |
| 1-10 jedinica | 100 |
10 prodaja po 5 jedinica 5 prodaja po 3 jedinice |
65 |
| 11-25 jedinica | 95 | 5 prodaja po 11 jedinica | 55 |
| preko 25 jedinica | 90 |
1 prodaja 30 jedinica 1 prodaja 50 jedinca |
80 |
U napred navedenom primeru najviše je prodato jedinica proizvoda 80 po ceni od 90 pa se kao jedinična cena za utvrđivanje carinske vrednosti uzima 90. Da bi se utvrdila carinska vrednost za robu koja se uvozi, jedinična cena se mora umanjiti za proviziju, trgovačku maržu, uobičajne troškove transporta, osiguranja i prateće troškove nastale u zemlji uvoza, carine i druge dažbine koje se naplaćuju prilikom uvoza robe. Za umanjenje jedinične cene može se koristiti knjigovodstvena dokumentacija uvoznika.
Ako se ista ili slična roba ne prodaje u onom stanju u kom je uvezena, već se dalje prerađuje, može se na zahtev uvoznika carinska vrednost robe koja se uvozi utvrditi na osnovu jedinične cene po kojoj se uvezena roba, nakon dalje prerade, obrade ili dorade, prodaje u najvećoj ukupnoj količini licima u zemlji uvoza koja nisu povezana sa licima od kojih kupuju takvu robu. U tom slučaju, pored napred navedenih troškova, od jedinične cene treba odbiti dodatnu vrednost. Da bi se mogla utvrditi dodatna vrednost u procesu prerade, obrade ili dorade, potrebno je koristiti industrijske formule, recepture, načina izrade i tome slično.
Ako u procesu dalje prerade, dorade ili obrade, dodatna vrednost bude tolika da vrednost koja je uvezena postane neznatna, primena ovog metoda za utvrđivanje carinske vrednosti robe koja se uvozi postaje neopravdana. Isto važi i za slučajeve kada roba koja se uvozi, u toku dalje prerade gubi svoj identitet.
Utvrđivanje carinske vrednosti robe koja se uvozi na osnovu obračunate vrednosti - Član 6. Člana VII
Carinska vrednost robe koja se uvozi može utvrditi na osnovu obračunate vrednosti. Ovaj metod utvrđivanja carinske vrednosti se zasniva na utvrđivanju vrednosti robe putem sabiranja iznosa:
- troškova proizvodnje - sirovina, materijala, radne snage itd.
- profita i opštih troškova
- troškova prevoza, osiguranja, utovara, istovara i manipulativnih troškova
Podaci o iznosu troškova i profita moraju da se zasnivaju na knjigovodstvenim podacima proizvođača i uvoznika. Pošto je proizvođač van nadležnosti carinskih organa zemlje uvoza, to je ovaj metod relativno teško primenjiv u praksi, jer potrebna je dobra volja proizvođača da dostavi tražene podatke, koji mogu biti i njegova poslovna tajna, i saglasnost vlasti zemlje izvoza. Zbog toga se ovaj metod utvrđivanja carinske vrednosti uglavnom primenjuje u slučajevima kada se transakcijska vrednost uvezene robe osporava zbog povezanosti kupca i prodavca. Tada je proizvođač zainteresovan da dokaže da povezanost kupca i prodavca nije imala uticaja na stvarno plaćenu ili plativu cenu, pa je spreman da carinskoj upravi zemlje uvoza dostavi potrebne podatke.
Profit i opšti troškovi pri obračunu vrednosti uvezene robe, moraju se uzimati zajedno. Ovo zbog toga što su profit i opšti troškovi (kao što su troškovi istraživanja tržišta, reklame itd.) obrnuto proporcionalni. U slučajevima osvajanja novog tržišta opšti troškovi su veći, a profit manji, a kod nastupa na već osvojenom tržištu slučaj je obrnut profit koji se ostvaruje je veći, a nivo opštih troškova je manji.
Utvrđivanje carinske vrednosti na osnovu raspoloživih podataka- Član 7. Člana VII
Ukoliko se carinska vrednost uvezene robe ne može utvrditi primenom prethodno opisanih metoda, dogovoreno je da se carinska vrednost uvezene robe može utvrditi korišćenjem raspoloživih podataka, a u skladu sa osnovnim principima Člana VII GATT-a iz 1994 i Sporazuma o primeni Člana VII GATT-a iz 1994.
Na primer, može se za utvrđivanje carinske vrednosti uvezene robe koristiti transakcijska vrednost iste ili slične robe koja nije uvezena u isto, odnosno približno isto vreme, ako za to ne postoje neke druge smetnje. Isto tako može se koristiti transakcijska vrednost iste ili slične robe koja nije proizvedena u istoj zemlji u kojoj je proizvedena roba koja se vrednuje. Kod primene metoda dedukcije, može se koristiti jedinična cena po kojoj se ista ili slična roba prodaju u zemlji uvoza licima koja nisu međusobno povezana, nakon proteka roka od 90 dana itd.
Na zahtev uvoznika, carinski organi moraju dati pismeno obaveštenje o metodu koji je korišćen za utvrđivanje carinske vrednosti uvezene robe.
Carinska vrednost se ne može utvrđivati na osnovu:
- prodajne cene domaće robe proizvedene u zemlji uvoza
- sistema kojim se omogućava prihvatanje više alternativne vrednosti za carinske potrebe
- cena robe na domaćem tržištu zemlje izvoza
- troškova proizvodnje, osim obračunate vrednosti koja je utvrđena za istu ili sličnu robu
- cene robe za izvoz u nekudrugu zemlju osim zemlje uvoza
- minimalne carinske vrednosti
- proizvoljnih ili fiktivnih vrednosti.
SUSPENZIJA UTVRĐIVANJA CARINSKE VREDNOSTI KAO PRIVREMENA ANTIDAMPINŠKA MERA
Postojanje dampinga, te nastanak štete koju dampig prouzrokuje, ima za posledicu naplatu antidampinških dažbina. Način uvođenja antidampinških dažbina je propisan Sporazumom o primeni Člana VI GATT-a iz 1994 godine,. Propisano je od toga ko ima pravo da podnese zahtev za uvođenje naplate antidampinške dažbine pa do načina obaveštavanja stranaka o uvođenju istih.
Sprovođenje istrage u vezi postojanja dampinga i štete (prikupljanje dokaza, vreme potrebno za konsultacije stranaka, obaveštavanje) iziskuje određeno vreme, a za to vreme uvoz robe koja se prodaje po dampinškim cenama i dalje nanosi štetu domaćoj industriji. Da bi se to sprečilo, data je mogućnost da se uvedu privremene mere, pod određenim uslovima.
Privremene mere se uvode i primenjuju do okončanja istrage i donošenja konačne odluke. Da bi se mogla doneti privremena mera, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
- mora biti pokrenuta istraga o postojanju dampinga i šteti, i o tome mora biti dato javno obaveštenje i zainteresovanim stranama pružena adekvatna mogućnost da pruže informacije i komentare;
- mora biti doneta preliminarna odluka o postojanju dampinga i štete po domaću industriju;
- moraju nadležni organi proceniti da su privremene mere nužne kako bi se sprečilo nanošenje štete u toku istražnog postupka.
Tek kada su svi ovi uslovi ispunjeni mogu se uvesti privremene mere. Privremene mere se moraju primenjivati u što kraćem periodu, ne dužem od 4 meseca, ali se ni u kom slučaju ne mogu primenjivati pre nego što protekne 60 dana od pokretanja istrage.
Privremene mere mogu biti u formi privremene dažbine, ili garancije u formi gotovinskog depozita u iznosu jednakom privremeno utvrđenoj antidampinškoj dažbini.
Privremena mera može biti suspenzija utvrđivanja carinske osnovice.
Suspenzija (odlaganje) utvrđivanja carinske vrednosti je propisana Članom 13. Sporazuma o primeni Člana VII GATT-a iz 1994 godine. Ako se odlaže konačno utvrđivanje carinske vrednosti, a radi pokretanja istrage u vezi postojanja dampinga i sprečavanja nanošenja štete u toku istražnog postupka, uvozniku se mora dati pravo da povuče robu sa carine (odnosno da je podigne ispod carinskog nadzora) ako podnese adekvatnu garanciju u vidu jemstva, depozita ili nekog drugog instrumenta kojim se pokriva konačno plaćanje carinskih dažbina kojima podleže roba koja je predmet uvoza.
Copyright © 2024, Commercium
Designed by: 
Built by: M.G.soft
Built by: M.G.soft
