Imajući u vidu zakonsku odredbu da ugovorom o uskladištenju robe skladištar stiče pravo zaloge na robi, mišljenja smo da bi se ugovor o uskladištenju mogao smatrati dovoljnim dokazom na osnovu kojeg bi skladištar (zalogoprimac) mogao da legitimiše svoj zahtev pred carinskim organima da se roba stavi u odgovarajući carinski postupak, da se uništi ili, pak, ustupi, pri čemu bi bio dužan da dokaže da je stekao pravo prodaje robe, odnosno naplate potraživanja iz založene sgvari.

Založno pravo nad uskladištenom robom, sa aspekta primene carinskih propisa, može se tretirati kao pravo raspolaganja koje je slično pravu vlasništva, uz ograničenja propisana Zakonom o obligacionim odnosima.

U vezi sa iznetim, još bismo ukazali da Zakon o obligacionim odnosima ne propisuje obaveznu pisanu formu ugovora o uskladištenju, pa se postojanje ugovornih odnosa između skladištara (držaoca skladišta) i ostavodavca (korisnika skladišta) može dokazivati i na drugi način (npr. skladišne knjige, dokaz o primljenim uplatama za troškove skladištenja i dr.), a ne isključivo kroz postojanje pisanog ugovora o uskladištenju.

U prilog mišljenju da je na držaocu carinskog skladišta (skladištaru) da preduzme odgovarajuće mere kako bi rešio problem robe koja se nalazi u carinskom skladištu čiji je držalac, a vlasnik robe je strano pravno lice koje nije dostupno držaocu skladišta, jeste i odgovor DG TAXUD (Generalni direktorat Evropske komisije za poreze i carinsku uniju) dostavljen Upravi carina, putem elektronske pošte, a po zvanično upućenom zahtevu ove uprave preko Misije Republike Srbije pri EU ˗ Brisel, u slučaju robe koja se nalazi u javnom carinskom skladištu, a čiji vlasnici su brisani iz APR ili im je oduzet PIB ili je reč o stranim firmama koje ne pokazuju interesovanje za robu, na skladištaru je da preduzme odgovarajuće mere, u situaciji kada mu vlasnik robe ne plaća troškove skladištenja, odnosno na neki drugi način ne postupa u skladu sa ugovorom o uskladištenju.